Налази се у подножју југоисточног дела Суве планине, подно Дивне Горице чије се шумовите падине спуштају до манастирских ливада, на 450 метара надморске висине, одакле се пружа јединствен поглед на Сврљишке планине и Шљивовички врх, шест километара југозападно од Беле Паланке, недалеко од античког пута за Скопље и Солун, између древних села Дивљане и Мокре, опкољен шумом и обдарен осталим природним лепотама. Посматран из даљине, нарочито лети, представља праву ваздушну бању.
"Каква промена! И како срећна!
Дотад непроходне и крваве планине
сада штите разбојнике,
који посташе монаси питомци мира.
Где је био обичај зверова - данас је тамо дух анђела;
Заклања се праведник у пећини - где је био разбојник."
САRМЕN XXVII
Ови стихови Св.Павлина Нолског из Поема написаних 398.г. посвећени су његовом пријатељу и узору Св.Никити Ремезијанском који је, по свему судећи, први устројитељ монашких обитељи на овом просторукојег су у то доба називали и "САТЕNА МUNDI" тј. Вериге света и који се у прво време односи на област Старе планине и Суве планине, да би се касније проширио на цео Балкан.
Св.Никита (Нићета) рођен је у Ремесиани 338. у којој је око 370 рукоположен за епископа и борећи се против аријанства и паганских култова излаже најправославније учење о икономији спасења, Св.Тројици и тајни оваплоћења божанске личности и девствености , пропутовавши скоро цело Средоземље делајући попут апостола у име Господа, живом речју и кроз своја дела којима је печат божанствена химна Тебе Бога Хвалимо (ТЕ DEUM LAUDEAMUS) и преносећи православље на Запад свезује га са Истоком, чвсто се држећи Св.Писма, никејског учења и одлука саборских.
Након сусрета са Св.царем Теодосијем Великим у Солуну , 379. Православље буде проглашено за државну веру а Св.Никита на простору данашњег манастира Дивљана подиже храм Св.вел.мч. Димитрију и устројава монашко братство. На Сабору у Ниму 394. примљен је Символ Вере за целу Галију, који је он око 375. уобличио и био утврђен у целом Илирику. Св.Никита Ремезијански упокојио се 22.јуна 420. (по јулијанском календару) у свом родном и епископском месту.
Обнова манастира Светог великомученика ДИМИТРИЈА Мироточивог-Чудотворца у Дивљани почиње око 880-те, а повеља цара Василија II из 1019 потврђује га као центар обновљеног црквеног живота у средњем Понишављу који се у доба Светих Немањића помиње као место у коме је боравио Св.Сава Србски а касније као задужбину Мрњавчевића са великим поседом украј средњевековног србског града Извори (Ремезијана- Бела Паланка)
За време турске владавине манастир су до темеља рушили и са великим мукама опет обнављали. Најстарији помен о манастиру забележио је 1578.године путописац Стефан Герлах који помиње да је у манастиру било пет монаха који су служили свете литургије. Касније о овом манастиру, метоху чувене царске лавре Св.Димитрија у Солуну, пише и Феликс Канец.
Године 1862. у манастир је дошао протосинђел Агатангел, пореклом Грк. Без обзира на Турке који су ометали, продужио је са радовима. Искрчио је њиве, ливаде, засадио је винограде, купио воденицу и снабдео манастир са свим потребама. Поред трошног конака 1874. саградио је нови и започео изградњу нове цркве око старе. Али баш пред ослобођење Турци запалише ћелије и много тога изгори заједно са два рукописна пергамента чувана у библиотеци. Протосинђел Агатангел не клону духом и поново подиже ћелије (које су до скора постојале). По ослобођењу Паланке од Турака 1878. године Агатангел је повео акцију за обновљење манастира. У зидању нове цркве, сем Дивљане, Мокре и других околних села, узели су учешће и грађани Беле Паланке. Марта 1878.освећен је темељ новом храму, који по размери према старом темељу представља колосалну грађевину, тако да је темељ старе цркве остао у средини ове нове.
Протосинђел Агатангел није дочекао да види окончано дело својих руку. Једне ноћи нападоше разбојници, убише га, а сав новац однесоше.
Тако је нова црква, уз силне материјалне тешкоће и после многих молби министарству грађевина да се дозволи завршетак радова, завршен и освећена 1902.године, а малтерисање 1908.године. Из старе цркве у нову пренете су четири иконе: икона Господа нашега Исуса Христа и икона Пресвете Богородице које су са краја XIV века, икона Светог Димитрија из XIII и икона Светог Јована Крститеља из XII века. За време изградње цркве пуно је вођено рачуна о њеној акустичности, тако да она спада у ред најакустичнијих у Србији, а можда и на Балкану.
За време окупације 1915-16. Бугари су манастир знатно оштетили и опљачкали, а доведен је у ред после ослобођења. Од тог периода, па све до 1935-36.године манаситр је био пун руских монаха и монахиња који су побегли из Русије због терора нове, атеистичке власти. Иконописали су и фрескописали манастир а молитвено и материјално га још више оживели.
После другог светског рата у манастиру је постојало дечије обданиште у коме је живело више десетине деце без родитеља (погинулих у рату) и које су сестре васпитавале у православном духу. Многи од њих редовно долазе и сарађују са манастиром.
У склопу манастира, осим цркве Св.Димитрија, постоји и зимска црква посвећена Св.преподобноим Серафиму Саровском, која се налази изнад главне цркве, а двадесетак метара југоисточно од ње налази се нова звонара коју је на Петровдан осветио Владика Нишки, господин Иринеј. Године 2010-2011. је сазидана и освећена (од стране патријарха србскога Иринеја) нова зимска црква у склопу новог конака.
Живот, страдање и чудеса славног великомученика Димитрија Солунског, Мироточивог 8. новембар (26.октобар)
Свети великомученик Димитрије роди се од високородних и побожних родитеља у граду Солуну. Његов отац беше војвода солунски и потајно вероваше у Господа нашег Исуса Христа и служаше Му, но не усуђиваше се да јавно исповеда пресвето име Његово због великог гоњења хришћана у то време од незнабожачких царева. У тајној молитвеници држао је две свете иконе украшене златом и драгим камењем: на једној од њих беше изображен Господ наш Исус Христос, а на другој Пресвета Богомати, Пред овим светим иконама свагда је горело кандило и тамјан, а он се молио са својом једноверном супругом. А беху они и веома милостиви према сиротињи и чињаху велика добра невољнима. Али због једне ствари веома туговаху: они не имађаху деце. Усрдно се мољаху Богу да им подари наследника и после дугог времена њихова жеља би испуњена.
Када дете, овај Свети Димитрије, толико одрасте да је могао спознати и схватити истину, родитељи га уведоше у своју домаћу молитвеницу и рекоше му: ''Ево иконе Једног Истинитог Бога, који је створио небо и земљу, а ово је икона Пресвете Богородице. И родитељи научише Димитрија светој вери,казујући му све чиме човек може познати господа нашег Исуса Христа и излажући му све што показује ништавност паганских богова незнабожачких и безданих идола њихових. И Димитрије, умудрен речима родитеља,а особито благодаћу Божјом која поче дејствовати у њему, познаде истину и свом душом поверова у Господа. Тада родитељи кришом дозваше свештеника и крстише Димитрија.
По смрти, родитељи оставише своме сину не само своја имања, већ и пример богоугодног живота. Цар Максимилијан, дознавши за смрт војводе солунског, племенитог и храброг Димитрија постави за царског намесника целе солунске области. Поверавајући му такву дужност он му рече: ''Чувај отечаство своје и очисти га од безбожних Хришћана убијајући свакога ко призива име Христово''. Али он одмах поче пред свима јавно исповедатио и славити Господа Исуса Христа и све учити својој вери и постаде за Солуњане други апостол Павле.
Димитрије предаде свом верном слуги Лупу све своје имање и богатство: злато, сребро, драго камење и хаљине да их брзо разда убогима и невољнима. Притом рече: ''Раздај ово земаљско богатство , да потражимо себи небеско'''. А сам стаде молити се и постити припремајући се за мученички венац. Позвавши га цар, Димитрије неустрашиво исповеди да је хришћанин и наружи незнабожачко многобоштво. Цар нареди да га пошаљу у тамницу. И док седаше Свети Димитрије као у својој палати. Анђео Божји који му се јави у великој светлости и са прекрасним рајским венцем, рече му: ''Мир ти, Страдалниче Христов, буди храбар и крепи се!'' Светитељ одговори ''Радујем се о Господу и веселим се о Богу Спасу моме!''
У то време цар приређиваше многе мегдане. Увесељавали су се ужасном смрћу многих невиних које би гладијатор по имену Лије бацао са висине на оштра копља. Међу невиним жртвама је било и много хришћана. Хришћанину по имену Нестор, ученику Св.Димитрија, срце се параше од бола и запаљен ревношћу он реши да изађе на мегдан џиновскоме Лију. Но, претходно оде у тамницу Светог Димитрија, узе благослов и замоли за молитве да би могао да победи. Св.Димитрије га благослови, осени га крсним знаком и прорече му: ''Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.
Када је Нестор победио Лија, цар се разгневи и нареди да га посечу мачем, а чувши да га је Св.Димитрије благословио, нареди да њега прободу копљем. Светог Димитрија затекоше где стоји на молитви и избодоше га копљем (26.октобра 306. године по црквеном календару). Тело његово, које би бачено на земљу и поругано, хришћани тајно узеше ноћу и сахранише чесно.
Ризом и прстеном оквашеним часном крвљу Св.Димитрија, верни слуга Луп чињаше многа чудеса, исцељиваше сваку болест и изгањаше зле духове. Када то сазна Максимилијан и њему одсече галву. Тако добри слуга оде за господарем својим, Светим Димитријем, ка Господу у небеске обитељи.
После престанка гоњења хришћана, на гробу Светог Димитрија би подигнут мали храм и биваху у њему многа чудеса и исцељења. Тако један знаменити велможа из Илирије, излечен од тешке болести, коме се светитељ јавио у два маха, у знак захвалности подиже велику и прекрасну цркву, а мали храм би срушен.
При копању рова за темељ, обретоше мошти Св.великомученика Димитрија потпуно читаве и нетљене; из њих истицаше миомирисни миро.
Касније, кад цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитеља из Солуна у Цариград, искочише пламене искре из гроба и чу се глас: ''Станите и не дирајте!'' И тако мошти Св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна Св. Димитрије се много пута јављао и много пута спасао Солун од разних освајача и беда. Чудесима његовим броја нема. Светог Димитрија Руси сматрају покровитељем Сибира, који је освојен и припојен Русији 26.октобра 1581.године.
Тропар Светом, Димитрију(глас 3.)
Великог помоћника у невољама, Васељена те пронађе,
страдалниче, који побеђујеш незнабошце.
Јер као што си Лијеву гордост срушио,
и на подвиг смело охрабрио Нестора,
тако Свети Димитрије Христу Богу моли се,
да нам дарује велику милост.
Живот преподобног и богоносног оца нашег Серафима Саровског 15.јануар (2.јануар)
Преподобни Серафим, родио се у граду Курску, у Русији 19.јула 1759. године од благочестивих и имућних родитеља. На крштењу добио је име Прохор.
Од раног детињства на блаженом се показало необично старање Божје. Као мали пао је са врха звонаре и остао жив и неповређен. Убрзо се разболео и сви су мислили да неће оздравити. Прохор виде у сну Богородицу која обећа да ће га исцелити од болести. Реч Богоматере се ускоро и зби.
Брзо се научио писмености и схватио црквено писмо, обелодањујући светли ум и памћење. И одмах кад наврши седамнаест година са благословом матере напусти свет и посвети се монашком животу. Мати му на растанку поклони мали крст од кога се он никад није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру.а потом од прозорљивог старца Доситеја био упућен да се спасава у саровској пустињи. Тамо га са љубављу прими настојатељ старац Пахомије и предаде га под руководство старцу јеромонаху Јосифу. Прохор је са ревношћу испуњавао сва манастирска послушања, правила и уставе. Вршио је и дужност црквењака, а на богослужења је одлазио пре свих, непокретно остајући цело богослужење. Ван цркве он је волео да се повлачи у своју келију и бави рукодељем. Непрестано је имао у памети и у срцу Исусову молитву, силом њеном савлађивао разна искушења вражја.
Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свога старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно.
Године 1780. Прохор се тешко разболео, цело му тело отече, и он трпећи жестоке муке непомично лежаше на својој тврдој постељи. Изгледа да је била водена болест. То је трајало три године од којих је годину дана провео у постељи. Прохор одби лекарску помоћ за коју се постарао настојатељ, и рече старцу:''Ја сам предао себе истинском лекару душе и тела, Господу нашем Исусу Христу и Пречистој Матери Његовој; а ако љубав ваша нађе за добро, Господа ради, снабдите мене убогог небеским леком (Светим причешћем).'' Прохор се исповеди, причести светим тајнама Христовим и гле: јави му се у небеској светлости Пресвета Дјева Марија, праћена светим апостолима: Јованом Богословом, и Петром, и рече указујући прстом на Прохора: ''Овај је нашега рода.'' Потом она метну десну руку своју на Прохорову главу и тог часа течност, која је испуњавала његово тело, стаде куљати кроз отвор који се начини на десној слабини. Прохор се убрзо потпуно исцели. На том месту је подигнута двоспратна црква, а крај ње болница.
Прохор се 18.августа 1786. удостојио пострига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцавање.
На Велики четвртак у цркви удостојио се виђења анђеоских хорова и самог Господа Исуса Христа који је за време службе благосиљао присутне. После тог виђења, с благословом старца Пахомија, он се добровољно удаљи у пустињу. Келија му се налазила на шест километара од манастира, у непроходној боровој шуми на обали реке Саровске.
Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето писмо. Издржавао је велика ђавоска искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг:хиљаду дана и ноћи на гранитном камену произносио је из дубине душе цариникову молитву: Боже милостив буди мени грешноме!
Једном су га неки лопови, због новца кога старац Серафим није имао, тако силно претукли да је једва остао жив и поред више смртних рана које је задобио у главу и тело. И опет, као некад, би исцељен јављањем и посредством Пресвете Богородице.
По смрти старца Исаије, преподобни Серафим наложи на себе тешки подвиг молчаништва, осећајући у срцу неисказану ''радост у Духу Светом''.
Касније преподобни узе на себе подвиг затворништва. Под притиском братије, после петнаестогодишњег боравка у пустињи, он се врати у пређашњу манастирску кјелију. Никог није примао, никуд није излазио и ни са ким није ни речи проговорио. У келији није имао чак ни најнеопходније ствари; само икону Богоматере са кандилом које је стално горело и један пањ уместо столице. Чак ни ватру није ложио. У току свих година затворништва преподобном су сваке недеље доносили да се причести, а да никад не би заборавцио на смртни час, замолио је да му направе мртвачки сандук који метну у предсобље келије.
Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцелења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи пренете неком особеном љубављу и препуне тихе, животне власти, загреваху срца чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов.
На годину и девет месеци пред своју кончину, знајући да ће се десити виђење, он позва старицу дивјевског сестринства Евпраксију два дана раније да дође. Јави им се Прсвета Богомати са Светим Јованом Претечом, Светим Јованом Богословом и за њим дванаест дева, Дуго су разговарали и на крају Пресвета Богородица рече оцу Серафиму: ''Скоро ћеш љубимче мој, бити са нама.'' После тога је много пута пророковао своју кончину, а свом келијнику, не једанпут, говорио, циљајући на своју блиску кончину: ''Живот се мој скраћује; духом као да сам се овог тренутка родио, а телом сам по свему мртав.''
Дан пре смрти отац Серафим целива све иконе у цркви, свуда припали свеће, причести се Светим Тајнама и опрости се са браћом. 2.,јануара 1833.године страрац Серафим је завршио свој подвижнички живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих молитвених подвига, пред иконом Божје Матере ''Умилење''. О врату му је висио мали крст са Распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима.
И после блаженог представљења свог, преподобни Серафим давао је разна исцељења и чудотворења свима који му се с вером обраћају. Он је продужио да из оног света показује људима своју чудесну самилосну љубав, коју је непрестано показивао за живота.
Тропар преподобном Серафиму (глас 4.)
Од младости Христа љубио си блажени,
и Њему једино пламено чезнуо служити,
непрестаном молитвом и трудом,
у пустињи си се подвизавао,
умилним срцем Христову љубав си задобио
показао си се љубљени изабраник Божје Мајке,
зато ти певамо: спаси нас молитвама твојим
Серафиме, преподобни оче наш.
Манастир Св.великомученика Димитрија Мироточивог у Дивљани